urednik.trebinjedanas@gmail.com+387 66 416 300

Akademik Ljubomir Simović o knjizi ''Preko praga'' vladike Grigorija

Akademik Ljubomir Simović o knjizi ''Preko praga'' vladike Grigorija

Akademik Ljubomir Simović govorio je na promociji knjige „Preko praga“ u kripti Hrama Svetog Save u Beogradu, 29. maja 2017. godine. Njegov zanimljivi osvrt na knjigu prenosimo u cjelini.

 

Naslov knjige vladike Grigorija, „Preko praga“, ukazuje nam na odluku mladog čoveka da se, prelazeći preko praga rodne kuće, otisne u svet, da ga upozna, i da u njemu potraži svoje mesto. I, ako bude imao sreće i snage, da u njemu otkrije i ispuni i svoje poslanje.

Ova knjiga nije plod spisateljske imaginacize: ona je dokument i lično svedočanstvo o onome što je u tom svetu ovaj pisac video i doživeo, ali u kojoj je zabeležio i dramatična svedočenja koja su mu drugi ljudi, kao saputniku, prijatelju ili ispovedniku, tokom godina poveravali. Tako su se sve te priče stopile u jedinstvenu i dramatičnu sliku sudbine naroda koji živi na tlu Hercegovine.

Nažalost, sudbina tog naroda ne može se napisati bez onoga što u njoj zauzima centralno mesto: bez rata. Bolje da sam rekao: bez ratova. Jer svi ti ratovi koji su se dimili širom ove zemlje ukazuju nam se kao jedan isti rat, sa istim povodima i motivima, sa istim mržnjama i zverstvima, i sa istim tragičnim rezultatom. Svaki novi rat kao da je nastavak prethodnog. Kao da u novom ratu svi vide priliku da povrate ono što su izgubili, ili da dobiju ono što su se nadali da će dobiti, a nisu dobili, u prethodnom. Osim toga, čak i onda kada su "svetski", kod nas su svi ratovi u isto vreme, neizostavno, i verski i građanski, a kad ovo kažem ne mogu a da se ne setim Eliota, koji se, na osnovu svog britanskog iskustva, pitao "da li se ijedan ozbiljan građanski rat ikada završi", što, sa našim balkanskim iskustvom, dobija nove i ubedljivije potvrde. "Davne mržnje nisu zaboravljene, samo su čekale svoj čas", kaže Jovan Hristić u Tri ratne pesme. A taj čas je kucnuo u poslednjoj deceniji prošlog veka, čemu vladika u ovoj knjizi posvećuje najveću pažnju.

Sećajući se Prvog i Drugog svetskog rata – a to sećanje počinje od pogroma Srba u Hercegovini posle Sarajevskog atentata - vladika piše: "Zločinstva su nastavljena i u ovom poslednjem ratu" – reč je o ratovima devedesetih godina – "tako da u Gornjem Hrasnu nema više ni crkve, ni škole, ni naroda. Grobnica postradalih u Drugom svjetskom ratu je minirana 1992. godine. Kojim god putem da krenete kroz ovaj kraj, jedva ćete sresti čovjeka bilo koje vjere ili nacije."

Svi su gubitnici, čak i onda kad su ubeđeni da su odneli pobedu.

Ovo porazno saznanje postaje još poraznije kada se upoznamo sa pojedinačnim sudbinama ovih ljudi. Kako oni trpe zlo koje ih snalazi, kako se s njim nose, da li ih ono pretvara u zveri koje se od zla brane još većim zlom, ili ono u njima, naprotiv, budi čovečnost kojom se zlu opiru i savlađuju ga? O ovoj knjizi ne mogu da govorim a da ne ukažem na sudbine ljudi koji se u njoj pojavljuju – ne samo na Nićifora Dučića ili Petra Zimonjića, čija su nam imena i dela poznata – nego i imena koja nigde osim u ovoj knjizi nećemo naći, a čije sudbine zaslužuju da ih pamtimo: imena Šabana Elezovića i Muja Galešića, ime sveštenika Ilije iz nekog sela na obali Boračkog jezera, ili Sakiba, koji je učestvovao u paljenju Stare crkve u Mostaru, a koji se posle rata zapalio ispred hrvatske ambasade u Sarajevu.

Najvažnije saznanje do kojeg pisac u ovoj knjizi dolazi je saznanje da i u drugim narodima ima dobrih i plemenitih ljudi, a da i među nama ima zlikovaca. Ta istina bi se mogla dopuniti i rečima patrijarha Pavla, koje vladika navodi u tekstu pod naslovom Sakib: "Nemojmo tražiti uzroke naše nesreće samo u drugome."

A da mi radimo upravo to, da uzroke naše nesreće ne tražimo u sebi, nego isključivo u drugima, možemo videti ovih dana, kad su novine pune pretnji koje nam stižu iz Prištine – da će Albanci uzeti trećinu Srbije, da će ući u Niš – o čemu se zvoni na sva zvona. U isto vreme, u samom Beogradu smo mogli čuti nešto mnogo opasnije i zlokobnije: mislim na neprijateljsko skandiranje kojim su navijači "Partizana" dočekali navijače "Vojvodine", o čemu niko nije procedio ni „a“.

Stih kojim je Laza Kostić, u januaru 1902, završio svoj Prolog za „Gorski vijenac“ – „Najcrnji vrag je Srbin sebi sam“ – mogao bi neko od nas napisati i danas, 29. maja 2017. godine.

Predstavljajući ovu knjigu vladike Grigorija, mogao sam danas govoriti o nekim lepim lirskim pasažima koji se u njoj mogu naći, na primer o tome kako je ovaj pisac, kao dečak, doživljavao vozove, loptu ili more. Mogao sam govoriti o njegovim susretima sa zidinama i senkama naših manastira, Žitomislića, Ostroga, Zavale ili Tvrdoša. Mogao sam govoriti o lepom srpskom jeziku kojim je ova knjiga napisana. Učinilo mi se, međutim, važnijim da govorim o zlu kroz koje smo prolazili, a u kome, bojim se, ništa nismo naučili. I ne samo da ništa nismo naučili, nego smo zaboravili i ono malo što smo možda nekada znali. Kao da nismo imali Dositeja, Steriju, Njegoša, Lazu Kostića, Isidoru Sekulić, Ivu Andrića, kao da nismo imali Jovana Cvijića, Milutina Milankovića, Slobodana Jovanovića... danas imamo patriote čija je navijačka strast jača od nacionalne svesti.

Borbu protiv slepila i neznanja, koje se širi, i koje preti da poništi sve vrednosti, mogli bismo početi čitanjem ove knjige. Ona nas vraća na početak, na pitanje odnosa prema dobru i zlu. Kao rezime ove knjige čitam sledeće redove koje ispisuje vladika Grigorije: "Znam, mnogi će reći: šta je jedan primjer ljudskosti u odnosu na tolika nečovještva, klanja i ubijanja", i koji svoju knjigu ispunjava primerima te ljudskosti, verujući "da mala svjetiljka veliki mrak pretvori u ništavilo", i da "zlo dođe i prođe, a dobro se dobrim vraća".

Iako nisam siguran da je uvek tako, lepo je to čuti, i neophodno je u to verovati.